Na početku 20. veka Beograd je imao svoje političke sporove, ali i stroga pravila kada bi došlo do povređene časti. Jedan od najpoznatijih takvih slučajeva zabeležen je 1905. godine, kada je sukob između Boška Čolak-Antića i Milana Pavlovića iz lista „Opozicija“ završio dogovorenim dvobojem.
Prema navodima iz tadašnje štampe, povod je bio tekst objavljen 13. marta 1905. godine, u kojem je Čolak-Antić prepoznao uvredu na račun svog oca Ilije Čolak-Antića i porodice. Odgovor nije usledio javnom polemikom, već pozivom na obračun po pravilima časti.
Dogovoreno suočavanje na Banovom brdu
Istog dana kada je spor izbio u javnosti, u redakciju „Opozicije“ došli su predstavnici Boška Čolak-Antića i zatražili razgovor sa Pavlovićem. Pošto on nije bio prisutan, uručeno mu je pismo u kojem je pozvan da odredi svoje svedoke. U narednim danima obe strane su izabrale ljude koji su pregovarali o pravilima duela.
Za Pavlovića su svedoci bili Milan Drndarević i Aleksandar Todorović, dok su na strani Čolak-Antića bili dr Voja Veljković i major Branko Jovanović. Oni su, kako se navodi, sastavili protokol sa devet tačaka i dogovorili da se dvoboj održi 16. marta u 16 časova, na proplanku Banovog brda. To područje je tada bilo dovoljno udaljeno od centra grada da ovakav susret ostane van očiju javnosti.
Prvobitno je Čolak-Antić želeo da se sukob vodi sabljama, ali su Pavlovićevi svedoci osporili taj predlog. Na kraju je prihvaćen duel pištoljima, na udaljenosti od 20 koraka, uz istovremenu paljbu i samo jedan hitac. Pištolje je doneo dr Voja Veljković, a znak za pucanje dao je major Branko Jovanović.
Kako se sam dvoboj odvijao, nije poznato. Svi učesnici, uključujući lekare koji su bili prisutni, kasnije su ćutali o detaljima. U pojedinim pričama pominjalo se da je Čolak-Antić možda bio ranjen, ali to nije potvrđeno. Ono što se zna jeste da su oba protivnika ostala neozleđena.
Duel koji je privukao pažnju beogradske javnosti
Iako su dvoboji tada bili zabranjeni, ovaj slučaj nije dobio zvaničan epilog. Istovremeno, vest je izazvala pažnju beogradske čaršije, naročito zato što je samo dan ranije pominjan i drugi pokušaj dvoboja u prestonici. O događaju su pisali i pojedini listovi, među njima „Pravda“ i „Politika“.
Posledice su se osetile i u javnom prostoru. Krajem aprila iste godine list „Opozicija“ prestao je da izlazi, a incident je ostao upamćen kao prvi beogradski dvoboj pištoljima. Ovaj slučaj danas svedoči o vremenu kada su politički sporovi, novinski tekstovi i pojam lične časti mogli da se pretvore u oružani obračun na obodu grada.
Za današnje čitaoce to je i podsetnik na to koliko su se društveni odnosi, mediji i javna komunikacija promenili. Danas se slični sukobi rešavaju institucijama i sudovima, dok se ovakvi događaji u Beogradu čuvaju samo kao deo gradske istorije i arhivskih zapisa.
