Stari Zemun se teško može razumeti bez svojih podruma, vinograda i zanata koji su nekada pratili svakodnevni život stanovnika. Među njima je važno mesto imao bačvar, majstor koji je pravio drvene sudove za čuvanje vina i drugih proizvoda.
Pre nego što su se pojavile savremene boce, plastične posude i metalni tankovi, vino se najčešće čuvalo u buradima i kacama. Upravo zato je posao bačvara bio važan u mestima sa razvijenom vinogradarskom tradicijom, kakav je bio Zemun i njegova okolina.
Kako se pravilo bure
Bačvarski posao zahtevao je znanje, preciznost i iskustvo. Majstor je morao da poznaje drvo, da zna kako se suši, kako se obrađuje i na koji način može da se savije bez pucanja. Najčešće se koristilo hrastovo drvo, jer je bilo pogodno za čuvanje vina.
Izrada bureta počinjala je izborom i obradom dužica, uskih drvenih dasaka koje su činile telo suda. Svaka od njih morala je pažljivo da nalegne uz drugu, kako bi bure bilo čvrsto i nepropusno.
Zatim je sledilo savijanje drveta, jedan od najprepoznatljivijih delova ovog zanata. Dužice su se zagrevale i postepeno oblikovale u zaobljen sud, a na kraju su učvršćivane metalnim obručima. I najmanja greška mogla je da utiče na to da li će bure dobro držati tečnost.
Zanat vezan za vinograde i podrume
Bačvarstvo je bilo posebno značajno u sredinama u kojima se proizvodilo vino. Zemun je dugo bio mesto gde su vinogradi, podrumi i trgovina vinom imali važno mesto u lokalnom životu, pa je potražnja za ovim majstorima bila stalna.
Bačve nisu služile samo za vino. U njima su se čuvale i druge namirnice, a izrađivane su i kace i različiti drveni sudovi za domaćinstvo i proizvodnju. Zbog toga je dobar bačvar bio cenjen i tražen majstor.
U doba kada je mnogo toga nastajalo u okviru porodice i domaćinstva, ovakav zanat se prenosio sa generacije na generaciju. Iskustvo se sticalo godinama rada, a umeće se cenilo jer je direktno uticalo na svakodnevni život ljudi.
Deo identiteta starog Zemuna
Bačvarstvo danas pripada grupi gotovo zaboravljenih zanata, ali je nekada bilo sastavni deo zemunskog života. Radionice sa drvenim dužicama, alatima i mirisom obrađenog hrasta bile su deo ambijenta u kojem su nastajali sudovi za čuvanje vina.
Za razliku od mnogih savremenih poslova, bačvar je pravio predmet koji je mogao da traje decenijama. Burad su se popravljala, ponovo koristila i ostajala u domaćinstvima dugo nakon što bi bila napravljena.
Danas ovaj zanat postoji u manjem obimu, uglavnom tamo gde se i dalje neguje proizvodnja vina. Ipak, priča o bačvaru u Zemunu ostaje važna kao podsetnik na vreme kada su vinograd, podrum i zanat činili jednu celinu.
Za građane koji žele da upoznaju istoriju grada, ovakve priče dopunjuju sliku o Starom Zemunu kao mestu koje je oblikovala svakodnevica običnih ljudi i njihovih veština. Sličan lokalni duh čuva i niz kulturnih sadržaja u gradu, poput Beogradskog leta, ali i manifestacija i događaja koji podsećaju na gradsko nasleđe.
U vremenu savremenih materijala i industrijske proizvodnje, drveno bure ostaje više od suda za vino. Ono je trag jednog starog zanata i važan deo priče o Zemunu.
