Na dan 7. jula 1966. godine, Zemun je doživeo nevreme koje je u trajanju od samo 20 minuta izazvalo velike posledice. U trenutku kada je nevreme počelo, na ulicama je stvoreno i do 10 centimetara vode.
Snažan vetar je lomio drveće i obarao krovove, a najznačajnija šteta nastala je na fabrici „Ivan Milutinović“, gde je limeni krov odnet, ali srećom bez povređenih. Iako se nevreme dogodilo u popodnevnim satima, sutradan je potvrđeno da je pet ljudi izgubilo život, a materijalna šteta je bila ogromna.
Dok su se u Beogradu neki delovi suočili samo sa jakim vetrom, Zemun je bio pogođen olujom. Na bazenu Tašmajdan, kupači nisu ni slutili šta se dešava na drugoj strani reke, gde su se ljudi borili za život na Dunavu. Od oko 15 čamaca koja su se vraćala sa plaže Lido, samo su dva ili tri uspela da se održe na površini.
Tog dana, na Lidu je bilo oko 3.000 kupača. U jednom od čamaca prevrnuli su se Tadija i Stevan Stakić sa suprugama. Nažalost, troje od njih se utopilo, što je duboko potreslo zajednicu. Vojka Stakić je prevezena u bolnicu, ali nije preživela. Tragedija je ostavila Tadiju Stakića bez brata i supruge u nekoliko trenutaka.
Pored njih, još jedan čamac se prevrnuo, a Branko Pašić je izgubio život u istoj oluji. Spasioci su se trudili da pomognu, a jedan od njih, Boris Tomašević, uspeo je da spasi nekoliko ljudi koji su se našli u opasnosti.
Nakon nevremena, spekulisalo se o uzrocima tragedije. Jedan od faktora bio je kašnjenje otvaranja zvanične kupačke sezone na Velikom ratnom ostrvu, što je navelo mnoge da se snalaze i koriste sopstvene čamce, često pretrpane. Ovaj incident je pokazao i slabosti sistema spasavanja, jer je Beograd imao samo sedam spasilaca, od kojih je samo jedan bio obučen za takve situacije.
U danima nakon tragedije, mnogi Zemunci su završili u bolnici, ali su ubrzo pušteni na kućno lečenje. Ovaj događaj ostaje snažna opomena o važnosti bezbednosti na vodi i organizaciji prevoza tokom letnjih meseci.
